Mala priča o unutrašnjim poslovima – Autor: Sabrija Karahmet –

Autor: Sabrija Karahmet


Neki jako važni događaji su obilježili tu 1989-u godinu. Umro je katalonski slikar Salvador Dali, završena je sovjetska vojna okupacija Afganistana, kineske vlasti su rasturile studentske demonstracije na trgu Tjenanmen, srušen je Berlinski zid, a ja sam završio srednju školu. Da, to je onaj period života kad, opijen mladalačkom naivnošću, čovjek pomisli da je riješio sve probleme u životu. Doduše, nisam ja bio ni sasvim nezreo da se razbaškarim u toj tinejdžerskoj nirvani. Mogao sam, kao stariji od dva muška izdanka radničke porodice, pozicionirane u višoj srednjoj klasi (babo radio u željezari, mama u samoposluzi), da malo pustim mozak na pašu, ali nisam. Odmah sam se, iako još nisam bio ni punoljetan, zaposlio “na određeno vrijeme” u firmi koja se zvala “Antikorozija” iz Ilijaša, u radnoj jedinici koja je obavljala farbarske poslove u “Željezari – Zenica”. Mogao sam solidno živjeti taj neki momački život žicanjem para od roditelja, bili su, zaista, široke ruke, ali ja sam volio da imam “svoj dinar”. 
Mimo posla, sve se svodilo na djevojke. U tim borbama za osvajanje ženskih srca imao sam fenomenalnog saborca, mog najboljeg prijatelja Dinu. Nismo bili neki vrhunski zavodnici, ali nismo bili ni talašika. Plivali smo nekom zlatnom sredinom, držeći se one “stare narodne”: “Keep a low profile”.
Te noći nam je Dino sredio da upadnemo na jednu rođendansku žurku u zeničkom naselju Jalija, gdje nas je, po Dininoj priči, čekao bogat ulov – jato gimnazijalki. Nekako smo najradije lovili u tim gimnazijskim vodama, jer su gimnazijalke u to vrijeme imale reputaciju neosvojivih djevojaka za momke kao što smo ja i Dino. Zašto? Pa imali smo određene “otežavajuće okolnosti”. Završili smo industrijsku školu. Za jednu prosječnu zeničku gimnazijalku to je tad bio neoprostiv grijeh. Drugi hendikep se ticao samo mene. Bio sam dijete sa sela. Ta činjenica je na pokušaj osvajanja neke lijepe gimnazijalke udarala pečat nemoguće misije. Ja i Dino smo na to gledali kao na vrlo primamljiv izazov.
                    *     *     *
Bilo nas je dvadesetak u stanu, koji je, očigledno, bio vlasništvo direktora nekog OUR-a (organizacija udruženog rada). Slavljenica, čiji se sedamnaesti rođendan slavio, bila je u centru pažnje svih prisutnih, osim mene. Meni se, čim sam ušao u stan, za oko “zakačila” crnokosa, zelenooka djevojka, koja je sjedila u ćošku grandiozne, kožne “ŠIPAD”- ove sećije. Lijepo odjevena, bez nekih “vrištećih” detalja, nekako tiha, nenametljiva, pomalo samozatajna, sjedila je u tom ćošku i, uglavnom, samo promatrala rođendansku zabavu koja se zahuktavala. Nekako sam uspio u jednom trenutku da sjednem pored nje, a kad su nam se pogledi sreli, nasmiješila se. Dobar znak.
                    *     *     *
-Ti si Dinin drug, Sabrija, je li tako? – upitala me je tokom jednog zatišja slavljenica, inače Dinina rodica.-Tako je.-A odakle si?-Iz Banloza.
Krajem oka sam primijetio kako Dino, koji me je prije ulaska na žurku upozorio da ne govorim odmah da sam “seljak”, koluta očima.
-Banloz? To je neko selo, zar ne? – nastavila je slavljenica.-Da.-Pa kako izgleda život na selu? – upitala je s podsmijehom u glasu.
Dino me je pogledao molećivo, znajući šta slijedi, pokušavajući tim pogledom da da me zaustavi u nakani. Samo sam mu se nasmiješio.
-Pa, mi seljaci ti ustajemo ranom zorom i odmah se hvatamo posla. Prvo počistimo đubre u štali, nahranimo stoku, onda pomuzemo krave i pokupimo jaja iz kokošinjaca. E onda nosimo kukuruz i pšenicu u mlin, da se to samelje, pa onda radimo na njivi do mraka, pa opet nahranimo stoku i onda idemo na spavanje. I eto, tako ti mi seljaci, svaki dan. Evo, baš mi sad naumpade da moram odmah kući, jedna krava treba da se oteli, pa moram dežurati u štali, da se šta ne zakomplikuje.
Slavljenica, kao i većina prisutnih, gledali su me zbunjeno. Dino je dlanovima prekrio lice i vrtio glavom lijevo – desno. Uzeo sam jaknu koja je bila na naslonjaču sećije, ustao, a onda.. Onda sam opet sjeo, pogledao crnokosu, zelenooku ljepoticu koja je sjedila u ćošku i rekao:
-Ti si najljepša djevojka koju sam ikad vidio.
Nasmiješila se. Ustao sam i napustio tu rođendansku zabavu.
                    *     *     *
-Koji si ti kreten, to je nevjerovatno?!! – grmio je na mene sljedećeg jutra Dino, dok smo pili kafu u caffeu “Feniks”.-Što sam kreten?-Kakve krave, kokoške, kukuruzi, mlinovi, njive?!! Nit si kad imao stoku, nit si radio na njivi!!!-Nisam, ali sam mogao. Daj ba, znaš zašto sam sve ono izgovorio!-Ma znam, al’ nemoj to da radiš na samom početku, u startu nam rušiš koncepciju!-Meni sinoć nije više trebala koncepcija. Ono što sam tražio, našao sam.-Ona mala zelenooka, jel’?-Tako je!-Pitala me je za tebe kad si otišao.-Ne zezaj?! Šta je pitala?-Pa ono, otkad se znamo, kakav si, i to..-E za muštuluka si! Šta ćeš popit’?-Kenijadu.
                    *     *     *


Znao sam kad joj se završava čas, imao sam neke insajdere u gimnaziji. Ugledao sam je u gomili učenika koja je poput bujice tekla kroz školska vrata. Bila je s nekom prijateljicom. Prišao sam i pozdravio ih. Otpozdravile su. A onda sam se obratio zelenookoj..
-Sjećaš li me se?-Da. Ti si onaj seljak, stočar, zar ne? – rekla je kroz smijeh.-Da, ja sam taj.-Šta bi s kravom? Je li se otelila? – opet se nasmijala.-Nije. Izgleda da smo pogrešno izračunali termin. – i ja sam se nasmijao.. Prijateljica ju je upitala hoće li je pričekati.- Idi ti, stići ću ja tebe. – rekla je.
Bio je to još jedan dobar znak.
-Mogu li te ja otpratiti kući? – upitao sam.-Ne treba mi pratnja.-Grad je pun opasnosti.-Znam se čuvati, ne brini. Tata mi je milicioner, podučio me je kako da pazim na sebe.-Ja bih, ipak, da te otpratim, da me ne peče savjest ako ti se nešto desi.-Kako hoćeš. – rekla je.-Ja sam Sabrija. – rekao sam, krenuvši za njom.-Znam. Ja sam Azra.
Tata milicioner??? To je bio jaaaako loš znak.
                    *     *     *
Bila je drugačija. Jednostavna, a opet nekako zagonetna, lišena plitkosti i predrasuda.. Brzo sam je zavolio.. I ona je mene.. Čekao sam je poslije nastave, gore iznad gimnazije, u Masarykovoj ulici.. Nismo imali mnogo vremena, tata je bio strog i dobro pazio kad kćerka jedinica treba da dođe kući iz škole. Doduše, nekad je znala pobjeći s časa, ili isfolirati da je bolesna.. To bi nam davalo više vremena.. Izlazak u grad joj je bio dozvoljen samo jednom u sedmici, petkom, i to do 22:00 sati. Svako kašnjenje drug milicioner Ibrahim je strogo kažnjavao novim zabranama.
                    *     *     *
Te novembarske noći čekao sam je u Masarykovoj, kod pozorišta. Nisam je nikad čekao pred školom, da me ne vidi njeno društvo. Nisu me voljeli, a nisam ni ja volio njih. Kasnila je. Tamam kad sam pomislio da bih trebao otići do škole, da provjerim gdje je, pored mene se zaustavio plavo – bijeli Golf na kojem je velikim slovima pisalo: MILICIJA. 


                    *     *     *
Drug Ibrahim je parkirao auto kod Vatrogasnog doma u Novoj Zenici. Mlađi milicioner, plave kose i rumenog lica, koji je sjedio na mjestu suvozača, izašao je iz auta. Ja sam sjedio na zadnjem sjedištu.-Pređi napred! – naredba je bila upućena meni.Bespogovorno sam po njoj postupio.
-Znaš li čiji sam ja otac?-Znam.-Aha, znaš. E slušaj me sad dobro! Vidim li te još jednom u blizini moje kćerke, tako ću te prebiti da te rođena majka neće prepoznati! Jel ti to jasno?!-Jest.-I nemoj da te više ikad vidim u blizini gimnazije! Koliko znam, završio si srednju školu i nemaš ti šta više da se motaš po školama! Jesi li punoljetan?!-Nisam još. Za sedam dana mi je osamnaesti rođendan.-Aha. Znači, jesi li me razumio?!-Jesam.-Marš napolje iz auta!Otvorio sam vrata i kad sam zakoračio da izađem osjetio sam jak udarac po leđima, a odmah zatim još jedan. Pendrek! Jauknuo sam i pao na zemlju kod auta. Mlađi milicioner, koji je stajao u blizini auta, povikao je: 
-Ne udaraj momka, jesi li normalan?!!
Prišao mi je, pokušavajući da mi pomogne da ustanem. Leđa su me pekla kao da gore u žeravici.
-Neka! Nek zna šta ga čeka ako se bude pravio mangup! – rekao je drug Ibrahim.-Ma daj, ne seri! Ne petljaj mene u ova sranja! Nije moj pos’o da prevaspitavam momke tvoje kćerke! – rekao je ljutito mladi milicioner.-Jest moj pos’o! Kad mi se neko petlja u porodicu, i to su za mene unutrašnji poslovi!!!
Mladi milicioner me je upitao jesam li dobro. Klimnuo sam glavom, jer nisam mogao progovoriti ni jednu riječ od bolova. Sjeo je u auto i otišli su.
                    *     *     *
Tri dana sam dolazio pred Gimnaziju, ali nje nije bilo. Njena prijateljica, s kojom sam je prvi put sreo pred školom, rekla mi je da ne dolazi u školu, jer je bolesna. Povremeno sam dolazio do njene zgrade, pazeći da ne sretnem druga Ibrahima i nadajući se da ću nju vidjeti na prozoru, ali ništa.Nisam znao šta da radim. Bio sam skrhan od tuge. Nisam mogao da jedem, da spavam. Nisam mogao da živim. 
Četvrti dan, dok sam se poslije posla kupao u radničkoj banji “Antikorozije” – Ilijaš, u banju je ušao brkati šef Drago i viknuo:-Karahmete, ubrzaj! Traži te milicija!
Drug Ibrahim je, ovaj put u civilnoj odjeći, stajao pored žute Zastave 128 u kojoj je na mjestu suvozača sjedila neka žena. Žena je izašla iz auta čim me je ugledala, prišla mi, rekavši da je ona Azrina mama, da je Azra u bolnici i da želi da me vidi. Sjeli smo u auto i krenuli. Drug Ibrahim me je preko retrovizora streljao pogledom.
                    *     *     *
-Rekao mi je da više ne smijem da se viđam s tobom i da sedam dana neću izaći iz kuće, nigdje, ni u školu. Kad sam se usprotivila ošamario me je tako snažno da sam pala na pod. Nikad prije to nije učinio. To me je toliko zabolilo, povrijedilo me, slomilo mi srce. Tri dana sam samo plakala, odbijala sam da jedem, da pijem, a sinoć mi je pozlilo i onesvijestila sam se. Jutros sam se probudila u ovoj bolničkoj sobi. Rekla sam im da neću ni s kim riječ progovoriti dok tebe ne vidim.-Dušo moja, mogla si zbog mene umrijeti. – rekao sam.-Zbog tebe? Mogla sam umrijeti zbog tuge što me je rođeni otac udario, a ne zbog tebe.-A ja sam mislio..-Šta si ti mislio? Dođi ovamo seljačino moja. – pružila mi je ruke i nasmiješila se.Zagrlili smo se.
                    *     *     *
Bio je osmi novembar, moj osamnaesti rođendan. Došao sam pred vrata stana skockan ko lampa, s dvije ruže u ruci. Jedna za Azru, a jedna za gospođu mamu. Drugu Ibrahimu nisam donio ništa. Mama je otvorila vrata i, nakon pozdrava, s oduševljenem primila ružu..-Jao, predivna je ruža. Nisi trebao.. Sad će Azra, hoćeš li ući?-Hvala. Sačekat ću ovdje..-Molim te, Sabrija, nemojte kasniti, ona mora doći kući do jedanaest..-Do jedanaest? Zar nije do des..?-Do jedanaest! – prekinula me gospođa mama i još jednom se ljubazno osmijehnula.
U tom trenutku na vratima se pojavio drug Ibrahim, u uniformi, naravno. Očigledno je krenuo na posao.
-Dobro veče, druže Ibrahime. – rekao sam s osmijehom nevinašceta na licu.
Po njegovoj već ustaljenoj praksi, prostrijelio me je pogledom. A onda je gospođa mama prostrijelila pogledom njega.
-Dobro veče. – procijedio je kroz zube i prošao pored mene u namjeri da se sjuri niz stubište.-Druže Ibrahime! – opet sam mu se obratio. Okrenuo se i pogledao me drsko i upitno.-Kako idu unutrašnji poslovi? – upitao sam s onim istim osmijehom na licu.Okrenuo se i sjurio niz stubište, a meni se učinilo da iz stubišta začuh:-Mr’š u pi*du materinu!!!
Kako god, nisam imao vremena razmišljati o tome. Na vratima stana je jedna crnokosa, zelenooka ljepotica čekala da joj poklonim ružu.

 

  • BH-INFO TV